Срем, на русинском Срим, лат.Сyрмиа, Сирмијум (назван по римском граду Сирмијуму, данашња Сремска Митровица), географски је регион у Панонској низији, административно подељен између Србије и Хрватске. Хрватски део Срема обухвата већи део Вуковарско-сремске жупаније, а српски део Срема углавном је у АП Војводини, сем источног дела који је део града Београда. На територији Војводине, Срем је највећим делом у Сремском округу, док је северни део,део Јужнобачког округа.
Русини, ти европски Хазари, управљајући својом судбином, или им је иста била вођена палицом владара двојне монархије и многих других, вођени трбухом за крухом, вечито на раскршћу истока и запада, без матичне земље, своје окриље, заштиту, мир и дом нашли су и у равном Срему и сремском Фрушкогорју.
Њихови преци, у две миграције, селивши се из горњег у доњи део царства, пустили су своје корење у питомом Срему, саживевши се са свим народима на овом простору и као питом народ у старту негујући поштовање и добросуседске односе са свима.
Као и биљку која се пресади па куња и пати док јој се корен не прими, тако је и са Русинима. Не посрћући и не падајући пред животним жрвњем Срем су прихватили као свој, држави су одани као својој, и постали су нераскидиви део њега, а сећања на њихову прадомовину и карпатске горе остало им је усађено кроз приче предака и делимично спајањем раскинутих породичних веза у будућим временима. Куд год да их је живот носио и где год су се нашли, примљени су пријатељски, склапали су мешовите бракове, расејавали се, мигрирали до данашњег дана и асимиловали до те мере, да им се у појединим државама, на свим континентима, почео губити и нестајати језик… Једино по чему се препознају да су Русини су свест, можда понека божићна песмица из прошлости, прича неког претка о далеком крају и презименима. Такав случај је, рецимо, и у Сремској Митровици. Мирољубиви по природи, не померајући се из Срема, за нешто више од века, променили су девет држава, делећи добро и зло са својим комшијама, борећи се за слободу, благостање, напредак и мир.
Марљивим радом на земљи и пољопривреди полако су стицали и сматрани су вредним и штедљивим народом. У другој половини XX века изражена је појава старијих да своје потомке шаљу на школовања и усмеравају на факултете, да би их спасили тежачког рада, што као резултат има да је 90 одсто Русина у Војводини и Срему факултетски образовано. Међу сремским Русинима има респектабилан број магистара, универзитетских професора, доктора, инжењера, правника, спортиста, сликара и драмских уметника. Стеченим новим, шароликим занимањима, остављали су и остављају дубок печат како у историјском, друштвеном и културно-уметничком животу Срема.
Друштвена структура Русина у Војводини организована је већим делом преко Националног савета Русина у Србији, али такође постоје удружења Русина која раде на очувању обичаја, традиције, језика, културе и уметности, те националног идентитета независно, самостално, ослањајући се на сопствене снаге и ентузијазам. Последњих неколико деценија у Срему, као борба за ваздух, истиче се борба за очување језика који се под утицајем различитих друштвених и социјалних чинилаца. Русини у Срему су припадници све три конфесије, има и грко-католика, католика, православаца, атеиста, чак мањи број њих припада и мањим верским заједницама, назаренима и адвентистима. Русини немају своју крсну славу, мада је последњих деценија учестала појава поготово код Русина у Сремској Митровици да изаберу славу, светитеља породичног заштитника. У глобалу, Русини славе такозвани„кирбај“, светитеља заштитника места у ком живе. По томе, русински кирбај у Шиду пада на Преображење 19.августа у Беркасову 21.новембра Свети Архангел Михајло, у Бикић долу 28.августа Велика Госпојина, у Бачинцима и Вуковару 31.октобар на Светог Луку, у Петровцима, 4.октобра, Покров пресвете Богородице, у Миклошевцима 8.септембар, рођење Пресвете Богородице, у Сремској Митровици на Спасовдан.
Русини пишу ћириличним писмом, а њихов језик је најмлађи литературни словенски језик, кодификован 1923.године Граматиком бачванско-русинског говора др Хавријила Костељника, једног од најобразованијих Русина тог периода. Према последњем попису у Срему припадници овог народа живе у: Петровцима, Миклошевцима, Вуковару (РХ), Шиду, Беркасову, Бикић долу, Бачинцима, Лаћарку, Сремској Митровици, Бингули и Лежимиру (РС). Своју културу, обичаје и традицију чувају преко својих удружења, потпомогнутих и у сарадњи са државним културним институцијама у Срему. Удружења Русина у Срему су: КПД „Иван Котљаревски“ Бикић До, Удружење жена „Бикићанке“ Бикић дол, КПД „Ђура Киш“ Шид, КУД „Драгутин Колесар“ Бачинци, Друштво Русина Сремска Митровица, Театар „Ирена Колесар“ Сремска Митровица, Удружење „Јоаким Харди“ Петровци, КУД „Јоаким Говља“ Миколшевци, КУД „Осиф Костелник“ Вуковар.
Традиционалне манифестације које негују и чувају национални идентитет су:
„Рушење мајског дрвета“ у Бикић Долу.
Свечана академија „Мајци Русинки“ Друштва Русина Сремска Митровица и Театра „Ирена Колесар“, којом се обележава годишњица досељења Русина у Сремску Митровицу.
„Петровски звон“ у Петровцима.
„Мелодије руског двора“ у Шиду.
„Културна манифестација“ у Миклошевцима.
Национални празник Русина у Републици Србији означава се пригодним програмима у свим местима где живе Русини, а централна манифестација 17.јануара одиграва се сваки пут у другом месту, тако да и Русини сремских места имају прилику да буду домаћини и покажу оно најлепше из свог уметничког опуса, културе и уметности.
—————————————————————–
„Хвала ти земљо што си ме бесом надојила
И лепим мирисом твојих цветова.
Хвала ти што си ми гроб искројила
да будем колевка нових светова“
(Одломак поеме „Срем“ Мирослав Антић)
Владимир Балашћак
Пројекат „РУСНАЦИ НАШО СУШЕДИ“ подржан је од стране Покрајинског секретаријата за културу, јавно информисање и односе с верским заједницама. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.
