Да је поживела Ирена Колесар би 22.новембра 2022. напунила 97 година. Судбина јој је одредила краћи животни век.Тихо и достојанствено, каква је била цео живот, нестала је из наших живота почетком септембра 2002.
Сахрањена је на загрeбачком гробљу Мирогој. Млађим генерацијама име Ирене Колесар не значи много, или им је у потпуности непознато.
Насупрот томе, старије генерације рођене непосредно после Другог светског рата је одлично познају по насловној улози у филму „Славица“, који је 1947. режирао Вјекослав Африч.
Иако је у том филму имала релативно кратку улогу, у кадровима је била укупно 15 минута, преко ноћи, постала је најпознатија глумица у Југославији, а тадашњи филмски критичари су јој доделили епитет прве југословенске звезде и диве.
Ирена Колесар рођена је 22.новембра 1925. године у Славонском Броду од оца Михајла ( Мишка) и мајке Розалије.
Ускоро се селе у Загреб у којем је Ирена провела највећи део живота с прекидима од 1952. до 1972 кад је била ангажована у новооснованом Атељеу 212 и у Југословенском драмском позоришту чији је члан глумачког ансамбла постала на позив Бојана Ступице. Пре тога Ирена је била члан Хрватског народног казалишта у Загребу.
Име Ирене Колесар посебна је одредница сваког енциклопедијског издања које је везано за историју југословенског позоришта и филма.
Њен животни и професионални пут је необична приповетка која превазилази улоге које је играла у позоришту, филму и телевизији.
На први поглед Ирена је била крхка, тиха и повучена, никад не заборављена филмска Славица, не само по свом карактеру, него и у реалности била је истински борац, са непуних осамнаест година изабрала је да буде партизанка која се са пушком у рукама, пробијала кроз шуме у Хрватској и гледала смрти у очи.
Учила је фризерски занат, али је Колесарка високо превазишла тај формални степен девојачке „дипломе“, непрестано се усавршавајући и улажући до свог образовања да би у својим најбољим стваралачким годинама, по мишљењу колега, постала једна од најбољих тумача Шекспирових женских ликова.
Учествовала је у оснивању Дубровачких љетних игара где је играла непрекидно петнаест година, углавном Шекспира, а за њена достигнућа у филмској уметности и животно дело награђена је Златном ареном у Пули.
Јавности су остала непозната њена војна и грађанска одликовања, као и њене улоге у драмском програму Радио Београда с почетка педесетих година XX века.
У Беркасову, родном месту њеног оца, Ирена је проводила летње распусте код своје баке.Тамо је научила русинске песмице које је знала напамет и као већ афирмисана глумица о чему сведочи и Ђура Лаћак у својим сећањима на интервју у „Руском слову“ који је направио поводом Иренине посете Руском Крстуру раних шестедесетих година XX века.
Тишину која је наткрилила њене зреле године надвисио је Владимир Балашћак. Њено име добро му је познато још као дечаку, а осећаји Балашћакове баке Наде да ће и он постати глумац као и Ирена су се обистинили. Сретали су се у Загребу и Београду више пута и фасцинација њеним животом и појавом била је све моћнија. Резултат тога је опсежна и богата архива са преко двесто изворних докумената, фотографија, новинских чланака, писамаца који сведоче о поштовању које је уживала од тадашње југословенске интелектуалне елите. За такву архиву Балашћаку је требало скоро две деценије. Логично је било направити корак више, и све то сложити у књигу која ће чувати сећање на Ирену Колесар. Балашћак га је направио.
Јелена Перковић
Пројекат „РУСНАЦИ НАШО СУШЕДИ“ подржан је од стране Покрајинског секретаријата за културу, јавно информисање и односе с верским заједницама. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.
