Gde Dunav ljubi nebo
Tamo gde Dunav pravi svoj meki zavoj i gde miris reke ulazi u svaku ulicu, život teče sporije nego u velikim gradovima, između teritorija Sombora na severu i Odžaka na jugu, nalazi se grad i opština Apatin. Ovo je mesto koje se diči svojom tradicijom, bogatom prirodom i ljudima koji i danas umeju da zastanu i kažu: „Dođi, sedi, ima vremena.“
U samom gradu leto je vreme Ribarskih večeri, kada kotlići krčkaju paprikaš, muzičari sviraju do kasno u noć, a turisti i meštani zajedno pune trg. Apatin je i industrijsko središte, sa čuvenom pivarom koja traje više od dva i po veka, ali i mesto šetališta, kafana uz Dunav i pričljivih ljudi koji vole da kažu da „ovde vreme ide sporije, da bi ga čovek bolje osetio“.
Prostire se na 349 km² površine, teritorija obuhvata dve geomorfološke celine: lesnu terasu (oko 42 %) i aluviijalnu ravan Dunava (oko 58 %). Dunav na tom delu stvara raznovrsan pejzaž — limane, rukavce, bara, ada, što dodatno obogaćuje vodeni i biljni svet.
Priroda koja diše
Na zapadu, Dunav stvara močvarne pejzaže — limane, rukavce, ostrva i bara. Nad njima se prostire Specijalni rezervat Gornje Podunavlje (oko 196 km²), koji čuva šume, meandre i tišinu, deo međunarodnog projekta zaštite prirode – Amazon Evrope.
Apatin i sela
Apatin ne čine samo ulice i šetališta uz obalu, već i sela koja ga okružuju, svako sa svojom dušom i pričom.
Selo Sonta poznato je po snažnoj hrvatskoj zajednici i bogatom kulturnom životu. Ovde se još čuvaju običaji, tamburica i folklor, a crkvena i seoska slavlja okupljaju ljude ne samo iz sela, već i dijaspore.
Kupusina je selo u kojem je mađarska kultura dominantna. Čuveni su po narodnim nošnjama i proslavama koje izgledaju kao vremeplov. Posetioci dolaze upravo zbog autentičnih događaja i narodnih kuhinja koje mirišu na papriku, gulaš i domaće kolače.
Svilojevo možda nema veliku manifestaciju po kojoj bi ga znali širom zemlje, ali nosi sve osobine vojvođanskog sela — široke ulice, dvorišta puna zelenila, spor ritam života i komšijsko gostoprimstvo. To je mesto gde vas ljudi pozdrave iako vas prvi put vide.
Prigrevica ima posebnu istoriju. Nekada je bila naselje sa većinskim nemačkim stanovništvom, a danas pretežno srpsko selo koje i dalje čuva tragove prošlosti u arhitekturi i pričama starijih.
Između Prigrevice i Apatina nalazi se i Banja Junaković, omiljeno izletište i rekreativni centar. Ovde je pravo uživanje za porodicu, a posebno za mališane. Veliki kompleks sa bazenima, toboganima, skakaonicama i geotermalnom vodom pruža osveženje tokom leta i pravi mali raj za sve generacije. Pored kupališnog dela, banja je poznata i po šetalištima kroz hrastovu šumu, kao i po zdravstvenim sadržajima, pa je jednako posećuju i oni koji traže zabavu i oni koji žele oporavak i mir.
Leto je
Kada leto dopre do obala, u Apatinu se uživa svim čulima. Ribarske večeri, tradicionalna manifestacija koja se svake godine održava početkom jula, pretvara grad u pozornicu punu ukusa, mirisa i zvuka. Tokom četiri dana, trgom „Nikole Tesle“ dopiru muzičke note, koraci brojnog naroda, koncerti i vatromet, a u srcu večeri dominira takmičenje u spremanju apatinskog ribljeg paprikaša — gde tokom kvalifikacija desetine majstora hrane čuvaju svoj recept do samog finala, a pobednik osvaja prestižni trofej „Zlatni kotlić“.
Jedan od gostiju, Milan iz Beograda, koga smo zatekli na Ribarskim večerima, opisuje svoje utiske dok u ruci drži porciju vrućeg paprikaša iz kotlića:
„Došao sam prvi put kod kolege sa fakulteta, i znaš šta – ovo nije samo manifestacija, ovo je praznik za sva čula. Paprikaš miriše, a muzika ide iz kafane u kafanu. Nigde nisam video toliko opuštenih ljudi na okupu koji uživaju u jednostavnim stvarima – pesmi, ribljoj čorbi i hladnom pivu. Juče preko dana sam se spustio do kupališta na Dunavskoj obali, voda je bila top, a sve je lepo uređeno. Sinoć sam večerao smuđa u restoranu Zlatna Kruna koja se nalazi na samoj obali Dunava. Ono što je sigurno – ponovo dolazim sledeće leto.“
Ljudi
Na preporuku prijatelja koji su nas ugostili, u zalazak sunca otišli smo u restoran na samoj obali, uz koji se proteže lepo uređeno šetalište. Dunav je u tom trenutku bio miran. Tu smo sreli i dvojicu starijih ljudi, penzionera, koji su sedeli na klupi i posmatrali vodu. Kada smo im prišli i započeli razgovor, jedan od njih je tiho rekao:
„Znaš, mi ovde dolazimo svaki dan, nije Dunav samo reka — to je deo našeg života. Dok ga gledamo, kao da gledamo i sopstvenu mladost.“
Kasnije, dok smo se vraćali, na obali smo naišli na grupu ribara. Dok su pakovali pecaljke i meredove i vezali čamce, pitali smo ih da li je riba „radila“. Jedan se nasmejao i odgovorio:
„Riba uvek radi, samo mi ponekad zakasnimo. Ali nije ni važno — na vodi se zaboravi sve drugo. To je naša tišina i naša sloboda.“
Autor: Stefan Rackov
Foto: Miroslav Dakić
