HRVATI U VOJVODINI – ISTORIJA I IDENTITET
Obnavljanje Srijemske županije i naseljavanje Hrvata u Banat
Opetovani zahtjevi Hrvatskog sabora da se Srijem preda jurisdikciji Sabora i podloži banu, potaknuli su
odluku Marije Terezije kojom je 1745. obnovljeno županijsko uređenje rekonstrukcijom triju slavonskih
županija (Virovitičke, Požeške i Srijemske). Prvi župan obnovljene Srijemske županije bio je barun Marko
Pejačević koji je poticao naseljavanje novog stanovništva, među njima i Hrvata. Doseljeno stanovništvo
brojčano je osnaživalo autohtonu hrvatsku zajednicu. Pod upravom županije srijemske bili su samo
dijelovi Srijema, odnosno njegova sjeverna polovica u Podunavlju do blizu Petrovaradina. Ostatak
Srijema bio je uključen u krajiški sustav sa sjedištem u Petrovaradinu. Krajiška pukovnija obuhvaćala je
gradove „vojničke općine" Zemun, Petrovaradin i Srijemske Karlovce, trgovišta Mitrovicu i Stari
Slankamen te veći broj sela koja su bila sjedišta krajiških satnija. Radi jačanja krajiškog sustava osnivaju
se nova naselja poput Novog Slankamena 1783., a prvi stanovnici su mu Hrvati iz Dalmacije i Like.
Brojnije naseljavanje Hrvata u vojvođanskom dijelu Banata odvijalo se od druge polovice XVIII. stoljeća
zbog preustroja vojne granice. Do tada od hrvatskih skupina u Banatu žive malobrojni Šokci doseljeni za
vrijeme osmanlijske vlasti. Naseljavanje Hrvata nije teklo istodobno, niti su doseljenici bili iz iste sredine.
Tijekom XVIII. i dijelom XIX. stoljeća u krajeve nastanjene Hrvatima, u više kolonizacijskih valova,
doseljavaju se njemački i mađarski kolonisti, ali i drugi narodi Slovaci, Rusini, Rumunji itd. Hrvati se
paralelno naseljavaju u više valova u srijemske gradove i trgovišta (npr. u Rumi se formira naselje
Hrvatski Breg 1805.). Manjih preseljenja Hrvata iz Bačke u Srijem i obratno, zatim iz Slavonije, Like i
drugih dijelova Hrvatske na područje današnje Vojvodine bilo je tijekom cijelog XIX. stoljeća. Primjerice,
obitelji poznatog književnika Antuna Gustava Matoša (Tovarnik, 1873. – Zagreb, 1914.), te publicista
Josipa Andrića (Bukin, 1894. – Zagreb, 1967.) preselile su se iz Bačke u Srijem. Brojčana inferiornost
Hrvata u nekim sredinama rezultirala je njihovom postupnom asimilacijom u većinske Mađare i Nijemce
koji su ih okruživali, uglavnom tijekom druge polovice XIX. stoljeća. Mađarizaciji su bili izloženi visoki
društveni slojevi u Bačkoj među plemstvom, činovništvom, svećenstvom i intelektualnom elitom.
Usponom na društvenoj ljestvici, pripadnici navedenih društvenih skupina, često su prihvaćali jezik i
kulturu dominantnoga naroda. Međutim, proces asimilacije nikako nije bio jednosmjeran, što se često
zanemaruje. U sredinama gdje su Hrvati predstavljali većinsko stanovništvo asimilirani su pripadnici
drugih naroda, npr. albansko katoličko pleme Klimente u Hrtkovcima i Nikincima, Slovaci i Nijemci na
području salaških naselja somborske okolice, malobrojni Mađari, Nijemci i Slovaci u Tavankutu, dio
Nijemaca u Mitrovici i Petrovaradinu, Mađara u Rumi, Nijemci u banatskom Opovu itd.
Društveni i gospodarski život
U gospodarskom životu položaj Hrvata Bačke, Banata i Srijema bio je različit, ovisno o socijalnom statusu
koji su zauzimali u društvu. Većina ih je obitavala na selu i salašima baveći se poljodjelstvom, dijelom
stočarstvom koje je izgubilo nekadašnju ulogu u desetljećima nakon doseljenja hrvatskih skupina u
Podunavlje. Raspadom obiteljskih zadruga seljački posjed se usitnjava čime znatni dio seljaštva daljnjim
diobama ostaje s neznatnim površinama ili bez njih, a velik udio bezemljašima su bile sluge i nadničari.
Vinogradarstvom su se bavili stanovnici subotičke okolice i Hrvati u srijemskim naseljima na padinama
Fruške gore.
Povijest Hrvata u Srijemu
Srijem je već u ranom srednjem vijeku bio u sastavu hrvatske države, a njime je upravljao ban Srijema,
jedan od sedam banova u Hrvatskom Kraljevstvu.
Hrvati su prisilno iseljavani u sigurnije zapadne i sjeverne krajeve nakon prvih sukoba s Bugarima, a
kasnije I nakon turskih prodora u Europu koji su prouzročili velike političke i društvene promjene.
Iseljavanje Hrvata u sigurnije zapadne i sjeverne krajeve, sve do Austrije, Slovačke i Moravske, uz
istodobni prijelaz dijela Hrvata na kalvinizam (pr. Grgurevci, Srijemski Karlovci, Petrovaradin) i
pravoslavlje koje je u Otomanskom carstvu bilo povlašteno (pr. Velika Remeta, Manđelos, Voganj,
Dobrinci, Golubinci).
I pored teških uvjeta, u Srijemu su se ipak očuvale velike skupine Hrvata, posebno na područjima
Srijemske Mitrovice, Morovića, Rume, Erdevika, Golubinaca, Petrovaradina, Slankamena, Srijemskih
Karlovaca i Srijemske Kamenice.
Nova naseljavanja usledila su nakon što je 1745. obnovljeno županijsko uređenje. Prvi srijemski župan
Marko Pejačević je poticao nova naseljavanja, a tijekom XVIII. i dijelom XIX. stoljeća, doselili su se
većinom njemački i mađarski kolonisti, uz Slovake, Rusine i druge narode.
Tijekom druge polovice XIX. stoljeća, u nekim je sredinama Srijema i susjednih Bačke i Banata, posebno
među višim društvenim slojevima radi očuvanja društvenoga statusa došlo do velike asimilacije Hrvata u
Mađare i Nijemce.
Kao narodna većina Hrvati su do kraja Prvog svijetskog rata opstali kao narodna većina a u nekima I do
kraja do kraja Drugog svijetskog rata. Devedesetih godina 20. stoleća broj Hrvata u Srijemu postaje
mnogo manji.
Od 2005. godine Hrvati u Srbiji priznati su kao nacionalna manjina. Prema popisu iz 2022. godine, u Srbiji
živi 39.107 stanovnika ili 0,59% pučanstva Srbije. Prema podacima popisa pučanstva, također iz 2002.
godine, na području AP Vojvodine 56.546 stanovnika izjasnilo se Hrvatima ili 2,78% od ukupnog broja
stanovnika u pokrajini. Statutom AP Vojvodine 2009. godine hrvatski jezik i pismo uvedeno je kao jedan
od službenih jezika i pisama u tijelima i organizacijama Autonomne Pokrajine Vojvodine.
Обнављање Сремске жупаније и насељавање Хртвата у Банат
Обнова Сремске жупаније и насељавање Хрвата у Банату Поновљени захтеви Хрватског сабора да
се Сријем преда у надлежност Сабора и подвргне забрани, подстакли су одлуку Марије Терезије
којом је 1745. године обновљена жупанијска организација реконструкцијом три славонске
жупаније (Вировитичке, Пожешке и Сријемске). Први жупан обновљене Сријемске жупаније био је
барон Марко Пејачевић, који је подстицао насељавање новог становништва, укључујући и Хрвате.
Насељено становништво бројчано је ојачало аутохтону хрватску заједницу. Само делови Сријема
били су под управом Сријемске жупаније, и то њена северна половина у Подунављу до близу
Петроварадина. Остатак Сријема био је укључен у гранични систем са седиштем у Петроварадину.
Гранични пук обухватао је градове „војне општине“ Земун, Петроварадин и Сријемске Карловце,
трговачке градове Митровицу и Стари Сланкамен, и велики број села која су била седишта
граничних чета. Ради јачања граничног система, нова насеља попут Новог Сланкамена основана су
1783. године, а његови први становници били су Хрвати из Далмације и Лике. Веће насељавање
Хрвата у војвођанском делу Баната одвијало се од друге половине 18. века због реорганизације
војне границе. До тада, малобројне хрватске групе које су живеле у Банату били су Шокци који су
се населили током османске владавине. Насељавање Хрвата није се дешавало истовремено, нити
су досељеници били из истог подручја. Током 18. и дела 19. века, немачки и мађарски колонисти,
као и други народи попут Словака, Русина, Румуна итд., насељавали су се у подручјима која су
насељавали Хрвати у неколико таласа колонизације. Хрвати су се паралелно насељавали у
неколико таласа у градовима и на пијацама Сријема (нпр. насеље Хрватски Брег је формирано у
Руми 1805. године). Мања пресељења Хрвата из Бачке у Срем и обрнуто, затим из Славоније, Лике
и других делова Хрватске на подручје данашње Војводине, дешавала су се током целог 19. века.
На пример, породице познатог писца Антуна Густава Матоша (Товарник, 1873 – Загреб, 1914) и
публицисте Јосипа Андрића (Букин, 1894 – Загреб, 1967) преселиле су се из Бачке у Срем. Бројчана
инфериорност Хрвата у неким областима резултирала је њиховом постепеном асимилацијом у
већинске Мађаре и Немце који су их окруживали, углавном током друге половине 19. века. Виши
друштвени слојеви у Бачкој, укључујући племство, државне службенике, свештенство и
интелектуалну елиту, били су изложени мађаризацији. Како су се пењали на друштвеној лествици,
припадници поменутих друштвених група често су усвајали језик и културу доминантног народа.
Међутим, процес асимилације никако није био једносмеран, што се често занемарује. У
областима где су Хрвати представљали већинско становништво, асимиловани су и припадници
других народа, нпр. албанско католичко племе Клименте у Хртковцима и Никинцима, Словаци и
Немци у подручју насеља Салач у сомборском крају, мањи број Мађара, Немаца и Словака у
Таванкуту, део Немаца у Митровици и Петроварадину, Мађари у Руми,Немци у Банату Опово итд.
Друштвени и економски живот
У економском животу, положај Хрвата Бачке, Баната и Сријема био је различит, у зависности од
друштвеног статуса који су заузимали у друштву. Већина њих је живела на селу и на фармама,
бавила се пољопривредом, делимично сточарством, које је изгубило своју некадашњу улогу у
деценијама након насељавања хрватских група у Подунављу. Пропашћу породичних задруга,
сељачка имања су уситњена, што је значајан део сељаштва оставило са малим површинама или
без њих у даљим деобама, а велики део беземљаша чинили су слуге и надничари.
Виноградарством су се бавили становници подручја Суботице и Хрвати у сријемским насељима на
падинама Фрушке горе.
Историја Хрвата у Срему
Срем је већ у раном средњем веку био у саставу хрватске државе, а њиме је управљао бан Срема,
један од седам банова у Хрватском Краљевству.
Хрвати су присилно исељавани у сигурније западне и северне крајеве након првих сукоба с
Бугарима, а касније и након турских продора у Еуропу који су проузроковали велике политичке и
друштвене промене.
Исељавање Хрвата у сигурније западне и северне крајеве, све до Аустрије, Словачке и Моравске,
уз прелажење дела Хрвата на калвинизам (пр. Гргуревци, Сремски Карловци, Петроварадин) и
православље које је у Отоманском царству било повлашћено (нпр. Велика Ремета, Манђелос,
Вогањ, Добринци, Голубинци).
И поред тешких услова, у Срему се ипак очувао велики број Хрвата, посебно на подручјима
Сремске Митровице, Моровића, Руме, Ердевика, Голубинаца, Петроварадина, Сланкамена,
Сремских Карловаца и Сремске Каменице.
Нова насељавања уследила су након што је 1745. обновљено жупанијско уређење. Први сремски
жупан Марко Пејачевић је подстицао нова насељавања, а током 18. и дијелом 19. века, доселили
су се већином немачки и мађарски колонисти, уз Словаке, Русине и друге народе.
Током друге половине 19. века, у неким је срединама Срема и суседних Бачке и Баната, посебно
међу вишим друштвеним слојевима ради очувања друштвеног статуса дошло до велике
асимилације Хрвата у Мађаре и Немце.
Као народна већина Хрвати су до краја Првог светског рата опстали као народна већина а у некима
и до краја до краја Другог светског рата. Деведесетих година 20. Века, број Хрвата у Срему постаје
много мањи.
Од 2005. године , Хрвати у Србији признати су као национална мањина. Према попису
становништва из 2022. године, у Србији живи 39.107 становника односно 0,59% популације Србије.
Према подацима пописа, такође, из 2002. године на територији АП Војводине 56.546 становника
се изјаснило да су Хрвати или 2,78% од укупног броја становника у покрајини.
Године 2009. Статутом АП Војводине хрватски језик и писмо уведени су као један од службених
језика и писама у органима и организацијама Аутономне Покрајине Војводине.
Пројекат „ Корак кроз време : Идентитет Хрвата у Војводини “ суфинансира Министарство
информисања и телекомуникација РС. Ставови изнети у подржаном пројекту нужно не изражавају
ставове органа који је делио средства.
Zlatko Markovinović
