Očuvanje jezika I tradicije
Nacionalni identitet se čuva očuvanjem jezika, što je posebno izraženo kada dio naroda živi odvojeno od matične nacije. Članak 10. Ustava Republike Srbije utvrđuje da su u Republici Srbiji u službenoj uporabi srpski jezik i ćirilica, a službena uporaba drugih jezika i pisama uređuje se zakonom, na temelju Ustava Republike Srbije. Njime se određuje pravo pripadnika manjinskih nacionalnih zajednica na očuvanje svoje jedinstvenosti, što podrazumijeva pravo na korištenje svog jezika i pisma. U Autonomnoj Pokrajini Vojvodini u službenoj su uporabi srpski jezik i ćirilica, mađarski, slovački, hrvatski, rumunjski i rusinski jezik. Osim toga, propisano je da vlasti Autonomne Pokrajine Vojvodine, u okviru svoje nadležnosti, poduzimaju mjere s ciljem dosljedne provedbe zakonom uređene službene uporabe jezika i pisama nacionalnih manjina – nacionalnih zajednica. Osim spomenutog statuta AP Vojvodine, očuvanju jezika hrvatske manjine u Vojvodini doprinijeli su i pojedinci, poput književnika Balinta Vujkova, koji je sakupljao djela narodne književnosti i spašavao ih od zaborava. Potrebno je širiti svijest o ljepoti narodnog govora, odnosno ikavice, među Hrvatima u Vojvodini, prvenstveno kroz događaje vezane uz tradiciju, objavljivanje tekstova na ikavici i njezino proučavanje. Večer ikavice u Stanišiću je na pravom putu, jer pokreće nove oblike okupljanja i djelovanja, uključujući pripadnike različitih lokalnih dijalekata, te time doprinosi očuvanju kulturne baštine vojvođanskih Hrvata, posebno očuvanju ikavice, kao njihovog narodnog jezika. Ikavski govor, ili ikavica, jedan je od neknjiževnih dijalekata hrvatskog jezika, izgovara se glasom jata kao i. U raznim verzijama, najčešći je tip izvornog govora u zapadnonovoštokavskim i slavensko-škavskim dijalektima, kojima govori velika većina Hrvata. Šokački Hrvati govore ikavski sa starim naglaskom, koji je nastao prije 14. stoljeća, a Bunjevački Hrvati u svom govoru koriste ikavski dijalekt s novijim naglaskom, koji se pojavio u kasnijem razdoblju. Kao jasan jezični trag najvećeg prostranstva srednjovjekovnog hrvatskog kraljevstva, raznoliki ikavski govori protezali su se u mozaiku od Trsta do Subotice. Do danas su se, i najčešće u vrlo čistom obliku, ikavski govori sačuvali i među hrvatskim iseljenicima u prekomorskim zemljama.
Veliki dio Šokaca iz Monoštora i danas čuva svoj šokavski ikavski dijalekt u svakodnevnom govoru, kako u svojim obiteljima, tako i u međusobnoj komunikaciji. Mladi dječaci i djevojke koji vole i njeguju svoju ikavicu odrastaju i u tom duhu odgajaju svoje mlađe. Upravo taj odnos prema materinjem jeziku najbolje je jamstvo da će njihov prepoznatljiv govor živjeti. Članovi Hrvatskog kulturno-umjetničkog društva „Bodrog“ također aktivno rade na očuvanju starog lokalnog govora. U tu svrhu osnovali su manifestaciju Divanim Šokački.
Национални идентитет се чува очувањем језика, што је посебно изражено када део народа живи одвојено од своје матичне нације. Члан 10. Устава Републике Србије утврђује да су у Републици Србији у службеној употреби српски језик и ћирилично писмо, с тим да је службена употреба других језика и писама регулисана законом, на основу Устава Републике Србије. Прецизирано је право припадника мањинских националних заједница на очување своје јединствености, што подразумева право на употребу свог језика и писма. У АП Војводини у службеној употреби су српски језик и ћирилично писмо, мађарски, словачки, хрватски, румунски и русински језик. Поред тога, прописано је да органи власти АП Војводине, у оквиру својих надлежности, предузимају мере са циљем доследног остваривања законом регулисане службене употребе језика и писама националних мањина – националних заједница. Поред поменутог статута АП Војводине, очувању језика хрватске мањине у Војводини допринели су и појединци, попут писца Балинта Вујкова, који је сакупљао дела народне књижевности и спасао их од заборава. Потребно је ширити свест о лепоти народног говора, или икавице, међу Хрватима у Војводини, пре свега кроз догађаје везане за традицију, објављивање текстова на икавици и њено проучавање. Вече икавице у Станишићу је на правом путу, јер покреће нове облике окупљања и деловања, укључујући припаднике различитих локалних дијалеката, и тиме доприноси очувању културне баштине војвођанских Хрвата, посебно очувању икавице, као њиховог народног језика. Икавички говор, или икавица, један је од некњижевних дијалеката хрватског језика, изговара се гласом јата као и. У различитим верзијама, то је најчешћи тип изворног говора у западним новоштокавским и славонским шчакавским дијалектима, којима говори велика већина Хрвата. Шокачки Хрвати говоре икавицом са старим акцентом, који је настао пре 14. века, а Буњевачки Хрвати користе икавички дијалекат са новијим акцентом у свом говору, који се појавио у каснијем периоду. Као јасан језички траг највећег пространства средњовековног хрватског краљевства, разноврсни икавички говори се мозаично простиру од Трста до Суботице. До данас, и најчешће у веома чистом облику, икавички говори су се сачували и међу хрватским исељеницима у прекоморским земљама.
Велики део Шокаца из Моноштора и данас чува свој шокачки икавички дијалекат у свакодневном говору, како у својим породицама, тако и у међусобној комуникацији. Млади дечаци и девојке који воле и чувају своју икавицу одрастају и у том духу одгајају своје млађе. Управо тај однос према матерњем језику најбоља је гаранција да ће њихов препознатљив говор живети. Чланови Хрватског културно-уметничког друштва „Бодрог“ такође активно раде на очувању старог локалног говора. У ту сврху основали су манифестацију Диваним Шокачки.
IZVOR: Zavod za kulturu Vojvođanskih Hrvata
